pjaceta

godišnji

Fala blogu, finilo je. Ne znan zašto ljudi pod nazivnik 'godišnji odmor' smatraju samo odlazak na more. Kakav je to odmor, kad kolone neizostavno svake godine krenu već na Lučkom, slijede Kapela, Rok i slično?!
Uz kolone idu i vrućine. Opet alarmi u bojama. Pijte puno tekućine, a svi piju pivo i vino. Mora da je voda skupa, ma mi se čini opet nije toliko, koliko se troši za sve drugo osim za pit. Nikad mi to nije bilo jasno, zašto alarmiraju ljude, kad oni ništa od toga, što ovi govore, ne čuju.





Stari svit je sve to već zna, bez alarmi. Rano ujutro je dida Jakov na magarcu poša u poje, a kad je doša doma sija je lipo po' smokvu, a poslin obida iša bokun 'oko ubit', a pridveće, open malo u poje. Niko nije prije bija lud na suncu sidit.

A bidni furešti, … Ma, ko bi in i zamirija kad imaju samo četranest dan za 'uvatit boju', pa cili dan cvrču ka ribe na gradelam. Pržiona 24/7. A najboji su mi oni šta ih od milja zovem – lovci na infarkt. To su van oni sa velikim drobom ili bez njega, sa oko 50. ili manje, no najvažnija njihova osobina je da – trču. Trču danju, u podne, u jednu, u dvi, trču u brig, trču po zvizdanu. Oni trču, sele. Ili oni šta se ulipe u tajice pa na bičikletu i pedaliraju u podne, u jedan, u dvi, pa po magistrali u vrime kad na radiju javljaju »povećan promet pri ulasku u veće gradove.«

Ne razumin to 'godišnje' gužvanje na cestama na i oko mora. Svi se u isto vrime sliju na more, ka da je neko takmičenje, neki Tur d' More. Pa na kraju tako nekako i ispade - di more, ko more, turi.

Na cestama ćete obavezno sresti škvadru iz Češke, Poljske i Slovačke šta voze dva dana bez stat i spavat, a onda zaspu pred ciljem, obavezno negdi usrid ceste. Onda nepregledni autobusi Talijanaca na putu u Međugorje. Brojiš autobuse, nikad stat, ka da će cila Italija stat u Čitluk. Na autostradi ćete među niskim letačima srest Slovence, Zagrepčance i Imoćane sa bisnim autima šta van se prilipe i počnu trubit ako niste dovoljno brzi, valjda misle da se trubljenjem povečava broj konja u automobilu i da će iz mog motora od jadnih 50 konja na njih trub potrčat odmah jedno osamdeset i više. Oni sa stranim tablicama šta grubo i brzo voze, obavezno pretiću na punu liniju i u okuci, to su van 'naši' na privremenom radu negdi 'vani'. A kamioni, super su mi dragi, posebno kad krenu preticat jedan drugog dvajst na sat. Još bolja situacija je, kad van se pri tome krenu lipit za auto oni 'niski letači', pa se ti skloni ako mo'š. Mo'š samo u nebo.
Ne razumin van ja ništa od tog. Judi idu na odmor, a priša in je. Prava kontradikcija. Ponekad mi se pari, da je njimin sa takin atitjudom (koja lipa Rvacka rič) priša jedino umrit. Na radiju svaki čas negdi neka nesrića, zastoj, kolona, ... i dakako obavezne »gužve pri ulasku u veće morske gradove«.

Ali eto, naš grad na primjer nikad po tome ne spominju. Ne triba. Nije zato šta tamo nema gužvi, već vam je naš grad sinonim za ljetnu gužvu. I neće bit čovika na ovom svitu, furešta koji je litova u nas, da van neće spomenut otu gužvu. Svatko je bar jednom u životu zapeja od Rožca ili Miševca priko Čiovskog do Malog mosta. To van je brand, trade mark, našeg grada. Ustvari, turistički djelatnici bi morali tu poznatu gužvu uvrstiti u prospekte i privući puno više gostiju, posebno onih šta ne mogu bez gradske vrve, trubljenja, beštimanja i guslanja u koloni.





Pa se tako Trogir u tim »zastojima pri ulasku u veće gradove« nikad ne spominje jer on je jedan jedini, očigledan i bez velike najave. Proći Čiovski most je ka lutrija - uvik se čeka. Zato san svoje izlaske i zalaske priko tog mosta reducirala. Ako ne triba, misto me neće vidit. Svin svojin prijama, tetama, svin onim iz kvarta san objasnila da me ovo lito neće vidit. 'Oli nećeš doć u Trogir?!' Ne, nego neću kročit čiovski.

Bila san čentoperčento. I ka šta je to uvik u životu, nikad ne reci nikad, morala san. U jednom danu – dvaput. Da utvrdim znanje. Ne tribate se pitat kako je bilo, isto-isto. Ka i uvik stali smo u kolonu od Balana, pa smo 'čamili' u autu i mravljim korakom brum, brum. Gledaš kroz ponistru, pozdravljaš poznate, viče Franina mater' – »A pri ćeš doć u Ljubljanu nego priko mosta.« Ae, ka da ne znan. I to van je skoro pa istina. Jednom sam od babine kuće do malog mosta, a to van je na noge jedno petnaest minuti išla auton dvi (evo broja da ne bude zabune: 2) ure.

Prošlu godinu kad san pokupila malu Barbaru prid malin mostom za vodit je materi u Mavaršticu i već tu zapela u koloni, mala mi je rekla: »Teta Pjaceta, bit će van boje kad naprave novi most.«
»Neće, ćerce moja, neće. Nije problem Trogira u mostu, nego u glavama.«

Može cila Dalmacija ući u Evropu, ali ota Evropa nikad u našu 'tovarsku' glavu.

Kažen ja Luiđiju – vidit' ćeš, napravit će oni most, a naši će još uvik po starom. Ka i uvik. Imamo van mi pločnike, ceste, signalizaciju, čak i nove pječaške prijelaze, ali držimo se staroga. Prilazimo di nas je voja i kad nas je voja. Nogostup je za furešte, pješački za pristrašene, a signalizaciju ponekad i poslušamo. No, još uvik je najboje proć cestu tamo di o'š, jer onaj šta ide u autu - mora stat. To je nepisano pravilo - Mora stat'!





Onda su i gradske vlasti vidile da tu nima kruja pa su poslali onu dičicu u bilon šta mašu ručicama i uređuju promet da idu činit red na Malom mostu. Jedan maše na sredini raskrižja, a troje na pješačkim prijelazima. Vozači se još mogu kontrolirati, lipo gledaju i ka prvašići priko mosta, livo ili desno. Ali pješaci, oni su tvrđi korov. Ustvari, oni ka ovce, po starom, di ih je voja. Skaču na cestu 'ki zec iz žbuna', a ona mala u bilon počne puhat u zviždaljku i mahat ručicama, stopirat ih. A oni, … kako koji, mili moji, poštuju ali ne bez ugovora, pa ima tu replika, beštimje i 'aj, mala ne seri'. Kako god, pomoglo je, dičica u bilom su napravila reda u neredu, pa si u puno kraće vrime stiga priko mosta.

Ajme, opet me ponilo, a lipo san si rekla da neću o litnjim avanturama u Trogiru, jer mi je to tema, šta me uvik ponese. Mogla bi opet nastat neka trilogija, grintovčani u tri dila. To ću ostaviti za neke druge, na primjer zimske dane


Godišnji. E, to je tema.

Vidin da su se ljudi lipo raspisali na tu temu, pa neman ništa novo za reći. Svako po svome provodi godišnji, svako po svome ga doživljava. Moja je prija prošlo lito, kad mi je bila u posjeti, rekla da ona nikad ne bi ljetovala u Trogiru, Luiđi joj je reka da ni on ne razumi ljude koji dođu provest godišnji u Trogir, da bi ti judi obavezno tribali neko psihijatrijsko vještačenje. Pitan se ja, šta tek onda nama dvoma triba?! Ali eto, ljudi ipak dolaze u naš grad na godišnji, čak je prošle godine to bila i 'naj' destinacija po onom nekom Listu. Sigurna sam da bi svaki od tih gostiju moga napisat svoje jedinstvene doživljaje, što pozitivne, što negativne. I to je dobro. Neka svatko vidi svojim očima i kako želi. Ima ta lipa filozofska rečenica – 'pusti biti biti'.
Pustit ljudima doživljavat ovi svit kako in milo i drago.

Meni nije drago. Godišnji na moru mi nije drag, ne volin ga. Mislin, volin ja godišnji, onako po mojoj miri, ali ovo ljetnje ludilo na moru, to van ne razumin.

Zašto svi smatraju da je jedini godišnji odmor u lito – odlazak na more?! A lipo sama riječ govori – OD-MOR, što dalje od mora. A ovo šta mi radimo, odlazimo na more, to bi bio godišnji NA-MOR. Točnije, ne hodamo po moru, jer nismo Isus, već idemo u more, pa bi to bio godišnji U-MOR.

I tako, svi mi, kojima je godišnji umor, umor, imamo pravo na negodovanje. Dapače, imamo pravo pobjeći od mora, od odmora. Godišnjeg.





Tako san pobigla na kontinent, svi su se čudili – a šta još ne ostaneš?!
Oli san poludila?!
Tek sad počinje ono što kažu 'počela je sezona' – evo lita, evo ludila. Luduju domaći, a furešti ka ovce. Lagano obamrlog mozga od sunca i pića, u najvručije vrijeme šetaju rivom, gužvaju se u kaletama ko u prolazu za šišanje ovaca, saunaju u famoznoj koloni sa Čiova, ko arheolozi traže komadić sjene, a o privatnosti nećemo, jer otkako ima interneta i novih 'sveimamtelefona' cijeli svijet je postao jedan veliki šou Big Brother.

Ništa od navedenog meni ne treba. Lagano ćemo preskočiti 'sezonu' i vratiti se u deveti misec.



A kakav mi je bija godišnji?! Ludilo, brale, ludilo.

Ovo van je lito bilo, ... a šta, ka i uvik. Stara Didina kuća cilu godinu samuje i čeka 'Prvu Pepeljugu' da je pospremi, izglanca, presloži. Uz to i svi ukućani čekaju da ih Prva Pepeljuga usluži. A ako Pepeljuga ima sreće doći će i gosti. Pa je tako naglo doša i brat sa svojom velikom obitelji, što je značilo da je potrebno prestrukturiranje, preslagivanje i premještanje. Uz sve to Dida se sitija pravit neki zid, onako iz zabave i dosade. Juniora je zanimalo samo more i kupanje, igranje sa dicom i psima. A Luiđi, ….. A to, to je posebna priča.

I kad sam sve uredila, došli bratovi 'na lipo'. Pa onda otišli, pa otiša i Dida, pa opet pospremaj. Junioru kupanje nije bilo dovoljno, on je tija i dane provoditi sa Petrom. A Petra je uvatila varičelu. Popeja se Junior ne samo na zidić, već i meni na vrj glave. Onda se je jedan dan samo umirija, dobija je fibru. Skočila je ka šta je on prije skaka meni po glavi. Ni pet, ni šest, odmah trisdevet. A Luiđi … Obeća je 'ekipi' da će ih vodit za dva dana na more. Pa su oni lipo plovili iz vale u valu, kupali se, pili, jeli guštali, noću lovili ribu, pa sve to ponovili i danju, kupat, jest, pit, guštat. Mora da su bili negdi daleko, daleko, jer nije imalo signala. Znan da je Luiđija brinulo ali nije moga pozvat. Nije. Ma, zna je on da Pjaceta može sve to sama pa 'se ni štel mešat'. Junior još ne može sve sam, pa smo nas dvoje skidali tu fibru i nadali se da nisu varičele i poslije tri dana… Pjaceta je bila ka 'starac', a Junior 'zdrav ko riba'. I to vam je More.

Onda sam pomislila, sad će konačno bit malo odmora i za mene, ...

Jeste li znali da je ljeto jako dobro za memoriju? Niste, a?! Ljeto vam osvježava memoriju. Istina. U ljeto vas se sjeti sva rodbina. Cijelu godinu ne pitaju za zdravlje, a ljeti – evo ti njih na vratima, mi došli vidjet kako ste. Hvala, dobro. Mogli ste pozvat i pitat, niste trebali toliko riskirat. Ma, ne, oni su se htjeli uvjeriti na svoje oči.

Pa ponovi lekciju - pranje, čišćenje, služenje. Prva Pepeljuga u transu ljetnog ludila. A onda, onda se je beba od suside odlučila prije rodit. Skočili smo u auto i put Splita. U litnje vrime, priko Kaštela, avantura bolja od traženja zelenog dijamanta. Dobro smo stigli, alarm lažni. Beba je odlučila čekati rok. Još uvijek smo u veselom iščekivanju.

I tu priči nije kraj. Događaji su slijedili. Najboljoj prijateljici je u roku sat vremena od kad smo se nas dvije čule u dnevnoj čakuli, odjednom umrla mama. Vrućine, šećer, ni hitna nije pomogla. Otišla je naglo i neočekivano. Nisam mogla povjerovati. Imala je ona lijepih godina, lijep život proživjela ali ipak, koliko god se time tješili, to je uvijek tužna vijest. Posebno kad nekog poznaješ dugo koliko i sebe, provedeš sa njim život, pa ti se čini da sa jednom smrću ode i dio tvojih uspomena, dio tvog života.

Tako je prošlo mjesec dana, a ja sam se željela samo odmoriti.




Sigurno se pitate, a gdje je u ovoj 'morskoj' priči ….. sir?! Ma, ne. Luiđi?!

Ah, moj dragi Luiđi, kao i svaki pravi muškarac, on vam je ovo ljeto, naše ljetovanje, statirao. Pa znate što rade statisti, ne trebam objašnjavati. Ali dobro. To je ono, kad pitaš muškarca – pa gdje si do sada? A on odgovara – tu sam, što se pjeniš, jel' mi brojiš minute. Moto statiranja je – stoj tu di jesi i ne čini ništa.

A meni su minute curile, pospremi, skuvaj, spakiraj, odi na kupanje, pospremi, skuvaj, odi na spavanje, pospremi, skuvaj,…

Minute život znače, čine vas živima, vidljivima, nekom važnima. I kad one nestaju, nestajete i vi, postajete nevidljivi, nevažni i polako mrete. Svaka minuta koju nekom poklonite, učinit će da druga osoba dulje živi, živa je u vašim djelima. Ako je nitko vama ne poklanja, minute cure, nestaju zauvijek, a sa njima i djelići vas …

Kad sam potužila Luiđiji da bih i ja imala koji minut za 'ekipu', on je onako utješno rekao da će i za to doći vrijeme. Da, da. Doći će i moje vrijeme. Jupi, juhej. Jako me je utješio. Sa nestrpljenjem čekam taj dan, kao susjeda bebu.

Onda je ipak malo razmislio i pozvao me van. Pametan je taj moj Luiđi, zna da se do seksa dolazi samo preko odmorne i zadovoljne žene. Pa je skontao da mora i on štogod uraditi.

No, budimo iskreni, ne bi on to tek tako skontao, da nije gledao onu dvojicu Nezasitnih Talijanaca kad su bili u Rimu i pričali sa rimskim 'muškim' domaćicama. Rimski muževi su počeli pomagati ženama, prati, čistiti, kuvati, pa su i stari Talijanci (ona dvojica što vode kuharsku emisiju) bili zbunjeni, što se je to desilo sa 'italiano mačo tipovima'?!
Onda mu je lipo jedan zgodni Talijanac objasnio, da ako pomaže ženi, ona ima više vrimena za seks.

Poučen talijanskim primjerom, pozva me je Luiđi na izlet. Lipo san se obukla, vešta i nove šlape. U glavi san zamislila scenarij: držanje za ruke dok šetamo uz more, nježni poljupci dok večernje sunce sramežljivo ljubi more, večera uz svijeće, neka fina riba, čaša crnog vina, slatke riječi uz desert koji završava maženjem ...

Onda smo krenuli sa autom. Bila je to utrka sa okukama put Marine.

'Oli je priša?' Pitam, jel' mi se sve činilo da idemo na Tur d'More.

'Žurim da uhvatimo sunce jer je sad najbolja svjetlost za fotografiranje.“

Jurili smo put Vinišča (a kako mrzim tu cestu) i onda u brig, po biloj cesti, pa sve uže i uže, dok auto nije reka – dosta. Onda smo izašli, pa dalje u brig po biloj cesti 'nogohvatom'.

I kad smo došli na vrh – ništa.
Ni fotografije, ni svitlosti, ni romantike – falili smo brig.





Sa godišnjeg odmora smo se vratili prije neki dan.

Ja sam sretna. Doma sam. To je najljepše.

Svi iz grada su otišli na more. Ostalo nas je tek par domorodaca i turisti. Ceste se polu prazne, parkinga koliko hoćeš, nigdje gužve, nigdje bešitmanja, …

E, to vam je odmor.
Godišnji od mor.
Daleko od-mora.