Veljača
Ovo nije priča o Jeleni, ni o Milici, ni o Olgi. Ovo nije priča ni o Valentinu, ni o Renatu. Ma ustvari, ovo uopće nije priča.
Kad sam bila mala, svi su govorili – vrijeme je relativno. Brojčano sam porasla, a ono drugo - još ne znam.
Ljudi i danas još uvijek govore – vrijeme je relativno. Razlika u onome i ovome 'relativnom vremenu' je, da kao mala definitivno nisam znala što to znači ali mi se činilo da ni oni što su to govorili nisu znali o čemu govore. Danas znam što to znači, iako mi se čini da oni koji to govore u najviše navrata još uvijek ne znaju. Ali, …. Zar nije tako fino, znalački, uberintelektualno reći : „Ajnštajn je rekao – vrijeme je relativno“.
Nikako ne mogu zamisliti tog Ajnštajna (skužajte šta pišen ovako nepravilno književno ali puno mi je draže ajnštajnovati nego einsteinnovatati pa sam si uzela tu umjetničku slobodu literarne 'nepravovjernosti' ) da je jednog lipog sunačnog veljačanskog dana sija na stolicu, pogleda u uru na zidu (onu staru sa kukavicom i onim šta visi i lupa) dok je otkucavala podne te reka: „Ebate, vrime je relativno.“
Prije bi bilo da je oti barba Ajnštajn sidija u radnoj sobi i računa i provava i računa i onda razumija to nešto sa otom brzinom i vrimenom.
Kad san bila mala oto sa vrimenom i brzinom nisan razumila. A ljudi šta san ih pitala o tomu, govorili – su: „pa to… , vrijeme je relativno“. Jedino je moj dida reka – „ to ti je ćerce, da u životu ništa nikad nije ka šta ti se čini.“
Ni to mi nije bilo puno jasnije pa san jedva čekala školu i fiziku. A tamo, ajme razočarenja. Prvo definicija, pa formula, pa puno nešto bla,bla, a onda ono … raketa jedan, raketa dva, … a ja nikad raketu nisan vidila u živo, kako da ja to znan. Meni je to bilo ka neka priča o Aladinu i čarobnoj svetiljci, pa onda on sidne na oni tepih i duh sidne na svoj tepih i oni jure po sobi ka formula u Monte Carlu. Tad san jedino onako intuitivno mogla zaćutit one didine rići – nije ka šta ti se čini.
Najlipše u životu je, šta je život stvarno 'najboja škola' - čovik se najviše nauči na svom tilu i duši. Ka šta ide jedna stara poslovica – 'dok mi učimo na svojim greškama, Englezi idu na College'. To ne znači da idu na kolege, iako… ima i tak'ih Engleza ili onih koji se prave Englezi… No svi znamo da se radi o Koliđu. Koja lipa rić' – koliđ. Kol … Eh. I ja san išla na oti koliđ, ma na puno nekih skula san išla ali san ipak najviše naučila - na svojoj koži. I kad pišete životopis za posal, oto 'učenje na svojoj koži' ne donosi 'bodove' Iako,… donese to koju boru, ali bodove – zero.
I tako… Poslin puno godin' života krenula san razumivat što to znači… ne ljubav (to još uvik ne znam) nego 'relativno'.
Ovako, relativan van je ovi misec – veljača. Kažu da je to najkraći misec. Da ima samo (samo?!) 28 dan. Osim kad ima 'radnu srijedu', onda ima 29 dan. A najduži zimski miseci - prosinac i siječanj imaju 31 dan.
Sve su van to samo brojevi dok ne padne ono bilo. Dođe zima. Već u studenom. Padne snig i oni šta reguliraju grijanje u zgradama stave oti 'regulator' na najmanji broj. Tad krene oblačenje. Oblačenje u tri sekunde. Ormar 'na sebe' u pet sekundi,… pa se kreneš osjećat ka olimpijski član jamajkaške ekipe. I tako onda… Dura prosinac, duraš i ti. (a nisi duracell) Ide siječanj, ideeeš i ti. Stišćeš zube 31 dan, pa još 31 dan. I konačno dođe veljača. Jupi, juhej. Puno manje. Samo još 28. Nasmiješiš se, nabaciš osmjeh i pomisliš sa razvučenim usnama - samo još 28 dana, kreće proliće. (Puno je to sretnog osmjehivanja.) Ali ota veljača, … razdužila se ka svi miseci skupa, ka da ima devedeset dan'. Nikad kraja zimi. I kad ti se čini da idu zadnji minuti utakmice, goooool – padne snig. Vrag sriću odnija (doslovno). Pari ka da nikad neće okončat ota zima i snig i 'bilo'.
E. To van je relativnost. Pari nam se da otih 28 dan traje duže od onih dvaput 31. Ka šta bi moj dida reka – nikad nije, ka šta ti se čini. Oti najkraći, pari da je najduži. E, e,… pomalo. Ova relativnost ne važi kod nekih drugih stvari. Ne triban van govorit kod kojih. Tamo van je ajnštajnova fizika zatajila jerbo - malo je uvik, malo. Tu nemoš prodat relativnost. A tek kad nastupi sila gravitacije… tu van nijedna krema, a ni afrička šljiva neće pomoć'.
Kad san već ovdi moran nešto reć' i otoj gravitaciji i borama.
Nikad mi nisu bile jasne te kreme protiv bora. Sadrže Q10. Jebate, koji je to Q. Skužajte na ovom vulgarisu ali koji je to Q10?! Za deset je mali. Ali Q10 je posebna formula. POSEBNA. Nekad smo za to imali škole. No, danas je sve drukčije. Danas smo svi pametni. Imamo gugle. Da su enciklopedisti imali gugle, zvali bi se guglisti i to bi bila posebna vrsta znanosti. Danas nema znanosti, imamo dogme. A i što nam išta takvoga treba jer ipak , svi sve znamo. Svi smo imali kemiju u školi. Zbog toga izgleda da svi znamo da je Q10 - ono za ono, od onoga i tako to … Isto ka' šta su meni objašnjavali otu relativnost kad san bila mala. Oti kujac deset (eskuzemua) kažu da sadrži elastin i da to omogućava koži da ostane elastična. Aha.
Dobro šta se nisu sitili da triba žvakat kaučuk da gumena tvar uđe preko zubnih končića do mozga i slobodnih ćelija koje naprave zaštitu oko obamrle ćelije kože te zaustave starenje i nastanak bora. O, da! I onda je svizac umotao kaučuk u čokoladu. Čokoladom protiv starenja!
Mislin stvarno, šta sve moramo 'pojist' s otim reklamama protiv bora, strija, starenja, 'povećavanja' i koječega šta u životu uopće nije bitno ali smo mi zbog savršeno fotošopiranih modela na naslovnicama poželjeli ostati 'forever jang' i u 'punoj snazi'. I molin vas lipo, može li mali čovik pobić gravitaciji?! Čak i kad čovjek stvori neke uvjete za to, sve je u laboratoriju. U životu nemoš pobić gravitaciji, starenju, borama,… iskustvu.
A iskustvo je bogatstvo, mislim da jedino stvarno bogatstvo. Niko van ga ne može uzet, a san njin možete puno toga novoga napravit.
Ovdi ću stat jer vidim da me je ponilo. Enti oti blog, a lipo san rekla da neću pisat jer ne znan kratko, a fotografski mođo mi se pokvarija.
Vrag van je oto pisanje, povuče jednu rič, a krene cili rukav, ka da je nabužan, pari ki švicarski sir - iz svake pore oli ti bore bujaju riči.
Sad ću stvarno stat iako san tila pisat o nečem drugom - o tom kako u veljači uvik pravim 'velike' pomake u žitovu, a toga godinama nisam bila svjesna. Tila san pisan i o tome kako me danas zva bivši muž poslin više od deset godin. A tila san pisat i još o nečem trećem al' san sad zaboravila o čemu. Možda bi ipak morala kupiti neke tablete protiv starenja i kremu protiv bloganja.
Ali, ah, da. Ovi je misec, u ovoj veljači prošlo tri godine moga bloganja i blogerskog iskušavanja. O tom iskustvu možda jednom drugom prilikom, jer nikad nije kao što nam se čini, sve je relativno.
Veljača je najkraći mjesec.
I ovo je kratak post.
Relativno.
|
